KuvarKojiTrči
Da je neka druga trka u pitanju, sigurno bih dva puta razmislio da “rovit” idem na nju. Ali s’ obrzirom da je ovo trka iz WST serije, i nažalost meni poslednja u seriji za ovu godinu, samo sam pronašao način da ojačam imunitet i “odložim”/oslabim virus.
Dolazak makadamom po kiši, blatu i magli. Pa zar i autom da se “mučim”. Neko ubeđenje mi je govorilo - biće nas nekolicina na trci, ma niko neće da se “smrzava i kvasi”. Dolazak u startnu zonu, a tamo 😊 pa slobodno mogu reći najbolji trail trkači sa kojima sam imao čast da trčim. Aaa da, pa svi znaju koja nas lepota čeka, samo da “pregrmimo” kišu i maglu.
Zagrevanje u mestu i skakutanje ispod šatora dok Vlada odbrojava sekunde za start trke, krećemoo iiii - najednom, kiša i vetar postaju nevažni.
Prvi uspon, ujedno i najtvrđi na celoj stazi već posle par koraka otkriva svoju “čvrstinu”.
Hvatanje grana, proklizavanje i traženje korenja na kojim se može zaustaviti proklizavanje i predstavljati oslonac za sledeći korak, i već u sledećem trenutku rukama tražimo korenje i čvršće prizemne biljke kako bismo se uspeli jer stopala već aktivno proklizavaju. Iako je bio jakooo težak, ovakav uspon je bio izazov i osvajanjem njegovog vrha svako od nas je osvojio i “nevidljivi pehar” zadovoljstva za savladanu prepreku. Ruke obrisane o mahovinu i kreće trk.
Ovo “klizanje uzbrdo” je stvorio i određenu hemiju u našoj maloj “ekipi”. Proverom distanci na koje smo se danas odlučili častiti dolazim do trkačkog partnera za danas - Jelenu Pajić🥈.
I tako, usputno upoznavanje i ćaskanje. I zajedničko divljenje stazi. Oboje smo znali da staza ima 2 jača uspona, a ostatak je trčljiv.
Iako sam generalno “solo trkač”, na Bobiji mi je definitivno trebao partner za trk. I siguran sam, da sam sam radio trku, rezultat bi mi bio sporiji, a u isto je i Jelena ubeđena. Tako da hvala prvoj uzbrdici na kojoj smo došli do ideje da zajedno savladamo predivnu Bobiju.
Duž staze nailazili smo na drveće jabuka, dunja, šljiva. Pa i po koji grozd se mogao naći. Ova staza vam “obećava” da vam hrane sigurno neće zafaliti.
A takođe što se društva tiče, protrčavali smo kraj baka koje su izvele svoje ovce i koze na ispašu, tako da smo imali sa kim i da razmenimo prijatan pozdrav i po koju rečenicu.
Zanimljiv detalj se desio u blizini prve okrepe odakle je bio start zelene staze. Satovi univerzuma su se poigrali sa ovom situacijom gde smo naišli na start trke koji se odbrojava i hvata nas baš u momentu našeg prolaska. I iako ovaj start nije bio naš, izveli smo ga zajedno sa ekipom koja je počinjala svoju trku i tako dodatno sebe, ali i njih motivisali. Posle par koraka se rastajemo jer naša staza nastavlja svojim putem.
Usputno smo imali povremene satrkače sa kojima istrčimo po koji kilometar pa ih pozdravimo i, ili ispratimo pogledom, ili bivamo ispraćeni pogledom.
Mi smo našu medalju na kraju pokupili, ali oni koji su zaslužili pehare su bili ljudi koji su na okrepnim stanicama stajali u kabanicama i nesebično nas služili veoma bogatom okrepom, ali i osmesima, i motivisali da istrčimo stazu; kao i fotografima koji su takođe hvatali svoje kadrove na uslovima za koje se najmanje može reći da su bili prijatni, i svima im za ovo hvala.
Do kraja trke smo pametno čuvali Jecino drugo mesto, a boga mi ni moje 9. nismo ispuštali. Neke delove nismo morali trčati, ali, pa jednostavno trčali smo ih 😉
Ulaskom u cilj smo se zagrlili i jedno drugom se zahvalili uz reči da sami ovo ne bismo izgurali ovako. Uslovi su bili teški, staza je bila teška, ali mi smo bili jači.
26km, (+-1250m uspona) za 03:09:43
I na kraju, ostade nam Bobija dužna tih prelepih vidikovaca, ali bićemo uporni pa i narednih godina “pojuriti” neko sunčanije vreme, ali svakako nam nije ostala dužna lepote i uživanja na trci.
