KuvarKojiTrči
Nakon završetka jednog „trkačkog vikenda,“ planovi za sledeći nisu uključivali trku – samo trening. Međutim, u utorak i sredu planovi se menjaju, ali kasno je za prijavu na većinu trka. Osim... 🤔 Neke trke, poput onih iz Treking lige, omogućavaju prijavu na sam dan trke. Trka u subotu? Savršeno – nedelja ostaje za odmor. Na brzinu pronalazim ekipu iz tima koji učestvuje u VTL-u – pravi izbor za mene, klub „Eko kurir.“ Prijavljujem se preko njih, kako bi moji bodovi za ukupni plasman otišli na pravo mesto.
Jutro trke nije obećavalo. Kiša je padala neprekidno 24 sata. Dolazim u malo mesto na Fruškoj gori, gde iako imam iskustva u trkama, poznajem tek nekoliko ljudi. Zbog loše organizacije polaska, „startujem“ direktno iz auta. Stižem dvadesetak minuta pred početak, preuzimam karticu za overavanje i spremam se.
Sveštenik na mikrofonu izgovara molitvu, poželivši svim trkačima sreću i bezbedan povratak uz Božju pomoć.
Brzo prepakujem ranac u kolima, kada lokalac prolazi pored i pita: „Po ovakvom vremenu u šumu, peške?“, pa odmah nastavlja: „Barem neće padati u šumi, jebiga!“, tipičnim vojvođanskim akcentom. Kasnije se ispostavilo da je bio u pravu – većinu trke nismo kisnuli 🤞.
Dolazak do starta ispod balona – diskretno označen početak trke i odmah lagano brdo. Ali čekaj, ovo je Fruška gora! Asfalt vodi do ulaza u šumu, i kreće pravi trail. Trka ima tri različite dužine, plus još dve za druge učesnike, pa ne znaš odmah ko ti je konkurencija. Priključujem se grupi trkača slične brzine i kreće trk kroz šumu.
Blato na prvom usponu izaziva proklizavanja i nekoliko polu-padova, ali snalazimo se – mahovina je svuda, vlažna i čista. Očistimo ruke i nastavljamo. Konstantno se smenjujemo u vođstvu naše male grupe. U razgovoru saznajem da oni trče veliku stazu, dok je moj izbor mala staza od 23+ kilometra. Kako mala, a 23 km? 🤔
Dolazimo do tv tornja i rastajemo se. Želimo jedni drugima sreću, i krećem dalje po svojoj stazi. Na prvoj kontrolnoj tački dobijam pečat i informaciju da od „prve pomoći“ imaju jabuke i – rakiju.
Sledi spust, blatnjav i brz. Ovde je potreban stopostotni fokus, pa pozivam Mariju da joj poželim dobro jutro, kako ne bi ona mene zvala i omela fokus na nizbrdici.
Iako se vodi kao trail trka, naziv „Bukovački maraton“ sugeriše da je staza celom dužinom „trčljiva,“ što znači da se može ostvariti dobro vreme. Nizbrdice – na juriš, uzbrdice – lagani džoging, a ravni delovi… Pa, kojih ravnih delova?
Smenjuju se tereni: početak i kraj – asfalt, uzbrdice – blato i utabana zemlja, nizbrdice – zemlja, lišće, blato i serpentine na spustu sa Brankovog groba koje su izgledale beskrajno ♾️. Ovde su, osim fokusa i pažnje, bile ključne „core“ mišići i prava obuća. Moj Salomon Thundercross se pokazao sjajno i odradio posao na visokom nivou.
Treking liga je specifična po čestim kontrolnim tačkama, gde se trka mora overavati. Na svakoj tački ljubazni Vojvođani nude čokoladne kekse, zelene jabuke, citruse, vodu i – domaću rakiju, i to na svakoj tački! 😂
Nakon prolaska pored manastira, znao sam da ću, ako zadržim tempo, održati trenutnu poziciju. Na ulasku u cilj saznajem da sam završio kao četvrti na maloj stazi. Prezadovoljan sam! Dan kasnije, predsednik kluba „Eko kurir“ zove da mi čestita, i drago mi je što sam doneo nekoliko bodova za novi planinarski klub ⭐️.
23,34 km za 2h29min27sec. Možda Fruška gora nije najviša planina u Srbiji, ali opravdava svoj naziv i definitivno ima prave uzbrdice i nizbrdice.
