KuvarKojiTrči
Voleo bih da svaki moj tekst bude prožet čistim oduševljenjem, ali, nažalost, neke trke moraju još da porade na “sitnicama”.
Ideja da trčim dve trke u roku od 16 sati i da pritom pokušam ostvariti “zapaženije” vreme delovala je pomalo suludo, ali istovremeno i veoma izazovno.
Prva polovina trkačkog vikenda je uspešno završena na visokom nivou, a sada je preda mnom dvostruko duža staza, sa “umornim” nogama koje moraju izdržati do kraja.
Polumaraton se vratio u Šabac, ali čini se da nije naišao na toplu dobrodošlicu kod pojedinih Šapčana. Iako razumem da je u redu povremeno propustiti automobile kada nema trkača u blizini, ovde je delovalo kao da vozači nisu imali ni strpljenja ni volje da naprave neki metar više kako bi nam trasa trke ostala “sigurna”. U nekoliko navrata sam čak prisustvovao raspravama između vozača i volontera, kao i komunalne policije, kada bi im bilo rečeno da moraju sačekati prolaz grupe trkača ili krenuti obilaznim putem.
Volontera je bilo dovoljno, ali su većinom bili mladi i bez jasno definisane koordinacije. U nekoliko situacija sam im predložio da promene poziciju kako bi bolje pomagali trkačima na problematičnim raskrsnicama, ali odgovor je uvek bio isti: “Rekli su mi da ovde stojim”.
Nažalost, na jednoj raskrsnici nije bilo jasno označenog puta za nastavak trke, pa je dobar broj nas krenuo pogrešnom rutom. Na kraju smo bili upućeni na pravu stazu, ali strah od DNF ili DISQ pored imena uneo je trenutak panike, gušenja i nervoze. Po savetu jednog Šapčanina koji je trčao uz mene, vratio sam se na stazu, ali je od tada svaka sledeća raskrsnica bila proverena sa barem dva volontera.
Iako sam imao ambiciju da postignem primećenije vreme, ova situacija sa “mašenjem” staze naterala me je da “Šabački polumaraton” odradim kao trening, a da na kraju trke pokušam nadoknaditi ono što sam izgubio u prvom krugu.
Podrška na stazi bila je glasna i sveprisutna. Okrepa je bila česta i dobro organizovana, što je pri većim brzinama ključan faktor. Posebno me obradovalo to što su ljudi iz dvorišta, sa terasa, i iz kafića činili sve što je u njihovoj moći da nam olakšaju ovaj vreo dan. Temperatura je u 10h već iznosila 29°C. Jedna baka je čak izjavila: “Mene bole ruke tapšući im, kako li je njima” – Hvala vam, uz vašu podršku sve je bilo mnogo lakše. Definitivno se vidi da je Šabac mesto gde će se opet rušiti rekordi, samo je potrebno da sledeće godine isprave propuste, a mi ćemo se potruditi da ih zaboravimo i nastavimo druženje na nekom od narednih Čivijaških polumaratona.
Trku sam počeo sa “savršenim” 4:15 paceom, ali sam odlučio da usporim na 4:20-25 i držao sam taj tempo do 16. kilometra, kada je umor od dana ranije uzeo maha, pa su kilometri postajali “duži” i sporiji, sa 4:30-45 pace-om.
Iako je tokom trčanja bilo dosta nervoze, kako kod mene, tako i kod drugih trkača, na kraju smo svi svesni da organizacija trke nije mala stvar. Ne može se lako uticati na stanovnike grada koji sebe ne smatraju delom trke, ali u svakoj ulici kroz koju smo prošli tinjao je tračak nade da nas žele videti kako u narednim godinama osvajamo medalju baš u njihovom gradu.
Staza je kružna i veoma lepa, nudi nam mogućnost da vidimo lepote Šapca i nema većih uspona. Definitivno, uz dobru koordinaciju, na ovoj stazi se mogu postavljati rekordi!
Na cilju “Bravo”, “Desno i tu je kraj”. Medalja je oko vrata i dobacujem organizatoru da se vraćam samo da “vratim dug”. Na satu je 20,500m, i tako nastavak u punom trku 300m dalje i povratak do sudija. Pokazujem sat, objašnjavam situaciju i uz maksimalno poštovanje dobijam novo vreme. Sporije od prvobitno zabeleženog, ali moje. E, sada mogu da udahnem opet i uživam u uspešno završenom trkačkom vikendu. A i da se počastim craft pivom iz startnog paketa “Naopako Baro” 🍺
21km / 01:34:15 / 8/161
Anegdota sa trke: (koja u tom trenutku i nije bila baš tako smešna)
Volonterka: “Juuu 😱”
Moje pitanje: “Da nisam opet omašio stazu?”
Volonterka: “Ma jok, kamion je iza tebe” 😂
