KuvarKojiTrči
Na 7. kilometru, misli su mi se zaustavile na naslovu: "Mislite da je nizbrdo trčati lako?" No, već na 9. kilometru, stvarnost me podsetila: "Svaka nizbrdica ima svoju uzbrdicu." I danas, nijedna uzbrdica nije bila laka. Bolje je možda postaviti pitanje: "Koja je bila teža?"
E pa, reći ću vam nešto: nisam ja ovde došao da sve bude lako i bez izazova. 😅
Ali, kontrola je tu, užitak je tu, nema panike, Jovane, ovo si ti.
Ovo je sigurno najteža trka na kojoj sam učestvovao. Trčao sam duplo duže, pa i koji kilometar preko toga, ali Letnja Divča sa svojih 15 km pokazuje pravo trail lice. Uzbrdo? Da, tu je. Nizbrdo? Itakako. Prostor za trk? Tu. Hvatanje za grane? Tu. Klizanje i padovi? Naravno, i oni su tu. Preskakali smo potoke, držali se za grane, oslanjali na prednju ložu – nije bilo bitno kako, bitno je bilo izaći na kraj sa stazom, i to smo i uradili.
Sve moje misli bile su fokusirane na nizbrdicu oko 7. kilometra, pa one uspone i silaske pre toga gledam samo kao pripremu za nju. Kad smo na njoj, nas trojica. Niko nikoga ne štedi, samo pad ispratimo sa: "Si ok?", i nastavimo dalje ili budemo prođeni – do sledeće prilike. Da nismo bili u isto vreme svi tu, verovatno bih mogao da se pohvalim time da nisam pao ni jednom, ali ovako, dva pada, ali ona trčeća, iz kojih ustaneš jači, ali i obazriviji. Pogled na sat i to je to, preživeli smo. Sve nas je nizbrdica pojela, neke malo više. ☺️ I sada, trebalo je to nizbrdo nadoknaditi, i to kakvim brdom! Na sve načine sam ga napadao, pratio kako diktira. E, tu sam ja svoj na svome. Tu sam se izdvojio iz ove trojke. Posle toga ona "lakša" brda, mimoilaženje sa momkom koji se žali da mu nikad nije Vladina trka ovako teško pala, a ja kuckam Mari poruku da ovu trku držim u rukama. Na poslednjem pravcu sa ski spustom, "najveštiji sa nizbrdice" pokušava da vrati svoje mesto, ali ni ja nisam baš za bacanje. 😉
Volim ovu trku i neću je nikada propustiti.
14,09 km (720+ m uspona) za 1:59:55 – ej, pa to je ispod 2 sata!
